Улоге: Катарина Брадоњић, Димитрије Аранђеловић, Тамара Шустић, Кемал Ризвановић, Федор Ђоровић, Санела Крсмановић-Бистривода, Милош Лазић, Пеђа Марјановић, Мина Павлица, Дражен Павловић, Габор Понго, Миа Симоновић, Ема Стојановић, Марко Васиљевић, Душан Вукашиновић, Никола Живановић, Музика: Растко Илић Дизајн свјетла: Никола Маринков Графички дизајн: Енес Хусеинчехајић Сценографија: Лада Маглајлић и Ведад Ораховац Костим: Ирма Саје Кореографија: Тхомас Стеyаерт Продукцијска кућа: Еаст Wест Центар Режија: Харис Пашовић

“Идеја за ову представу се зачела на часовима мастер програма из предмета Глума на Академији уметности у Новом Саду прије неколико мјесеци док сам радио са студентима глуме у класи проф. Бориса Исаковића. Радили смо театарске портрете неколико људи који су дали живот за своју идеју. Питао сам глумце: “За шта бисте ви дали свој живот?” Када се изузме породица, за коју би већина људи жртвовала свој живот, остаје питање да ли постоји идеја или пројекат за које би смо дали свој живот? Тако је започео овај изузетно узбудљиви процес у којем разматрамо судбине, идеје, филозофије, увјерења, и паралелно – нове театарске форме.

Вријеме Свеопште Комуникације у којем живимо мијења парадигму комуникације. Ко су идентитети који комуницирају у виртуалном простору? Стварни људи? Креирани појединачни идентитети? Група са јединственим “излазом” у форми једног идентитета? Аутоматизовани идентитети? Савремена комуникација укључује све ове облике идентитета у виртуалном простору. Приповједачи у нашој представи се налазе иза ИП адреса; мање је важно ко су они и гдје су они, од онога шта они говоре; њихови идентитети комуницирају у виртуелном интелектуалном простору/времену. Људи о којим они говоре, појављују се и настају у менталном простору групе идентитета који комуницирају. Сваки идентитет има приступ цјелини приче, слиједи је и обликује је својим доприносом. Можда ово звучи на тренутак компликовано, али заправо није. Ради се само о савременом дискурсу који превазилази традиционалне драматуршке форме јер су оне недостатне за нову парадигму у којој живимо. Театар који стварамо је интелектуални театар, али он није отуђен од гледаоца који нема високо образовање или не посједује мноштво информација. Наш је театар доступан сваком гледаоцу; идеје припадају свима. Наш је театар утемељен на фактима, али није документаран. То је театар стварности. Живот и умјетност се сједињују у креативном исказу који је ургентан.”

Харис Пашовић