Представа је настала као дипломски рад студената глуме у класи професорке Јасне Ђуричић и Сање Ристић Крајнов. Премијера представе била је 25. марта 2018. год.

„Три зиме“ представљају причу која прати историју једне загребачке породице и њихове куће у три кључна историјска тренутка (1945, 1990. и 2011.), где свака година доноси важне прекетнице које утичу на судбину не само јунака ове приче, већ и на читаву историју бивше Југославије. Између ратова, савремених политичких дешавања и љубави, храброст да пронађу своје мјесто у свету видимо првенствено кроз женске ликове ове породице које чине њен стуб већ генерацијама. Док пратимо њихов пут у данашњем времену, повремено са ретроспекцијом, присјећамо се са чиме се једна породица сусретала у прошлости и колико је та прошлост заправо далеко од нас.

Комплексну причу о четири генерације жена једне загребачке породице, у времену када се Југославија стварала и времену када се она распадала, све до данас, са свим надама, илузијама, погрешним одлукама и ломовима њених јунака, ти студенти су одиграли са толико зрелости, глумачке вештине и фине поетске енергије, што је заиста јединствено, не виђа се баш сваки дан и зато је толико вриједно. Не само да су ти студенти савршено савладали урбани кајкавски дијалект Загреба, него тај мелодиозни говор, којим су говорила и господа и слуге, њихова социјалистичка деца и каснији нараштај новог капитализма, постао је прозор кроз који се у овој представи види читава та несретна земља која се некада звала Југославија. У амбијенту веће просторије која је адаптирана као загребачка грађанска дневна соба, кроз коју, са радостима и жалостима, са срећом и свађама, хуји та турбулентна хисторија ових простора, сједила је свуда около публика и у муклој тишини, у једном даху, пратила је ову четворосатну сагу о судбини тринаесторо јунака једне породице у рату и миру. Та збивања не догађају се правоцртно, као ни наши животи: час видимо дирљиву сцену баке и унуке уз неку ноћну лампу, час сјећање на нешто ружно од пре педесет година, час су опет сви за столом, свјесни да се о неким темама не говори, а онда се о њима ипак говори, у тренутку када је већ касно. На крају, сви ти јунаци, живи и мртви, и са хиљаду рана, срећу се на средини те собе, у помирењу до којег у стварном животу никада није дошло, чује се нека тиха музика наше младости и на сцени полако пада мрак. Тај мрак, као да се растворио свемир, пропарао је заједнички узвик одушевљења и аплауз публике која је ову невјероватну представу доживјела као своју емотивну причу, која већ деценијама чучи у њој и оптерећује јој душу.

Бојан Муњин

Режија: Јасна Ђуричић

ИГРАЈУ:
Владимир Кос – Никола Кнежевић
Маша Кос – Исидора Влчек
Алиса Кос – Вања Ковачевић
Луција Кос – Ксенија Митровић
Дуња Краљ – Сунчица Милановић
Каролина Армуш – Ана Рудакијевић
Александар Краљ – Стефан Бероња
Моника Винтер – Андријана Ђорђевић
Ружа Краљ – Сташа Блечић
Марко Хорват – Аца Лазин
Игор Маревић – Милош Лучић
Маринко – Александар Сарапа

Дизајнер светла: Анђелко Попић
Дизајнер звука: Александар Мрђан
Продуцент: Урош Ранковић
Техничар светал: Стефан Асентијевић