Аутор: Мирослав Крлежа Редитељ: Харис Пашовић Музика уживо: Лаибацх Играју: Мики Манојловић, Едwард Цлуг

Редитељ Харис Пашовић одувијек је био страствени заговорник политичког ангажмана, чак и на врхунцу распада Југославије; управо је он позвао Сусан Сонтаг да постави “Чекајући Годота” у ратом захваћеном Сарајеву. У новије вријеме посебно је разочаран институционалним одговорима Европе, а посебно Европске уније. “Европа данас” је врста Гесамткунстwерк-а која садржи живу музику, видео пројекције, позориште, књижевност и плес, која испитује осјетила европејства, а чак и сам потхват представља задуго невиђену међународну сурадњу у регији. Пашовић је Босанац; глумац Мики Манојловић Србин; драматургиња Дубравка Вргоч је Хрватица; плесач и кореограф Едwард Цлуг рођен је у Румуњској и живи у Марибору, а бенд Лаибацх вјероватно је најпознатији словенски савремени културни извоз. Манојловићев изговорени текст преузет је из поетско / полемичког есеја модернистичког аутора рођеног у Загребу Мирослава Крлеже из 1935. године који Европу приказује као континент радикалних разлика, декаденције и друштвених и политичких лицемјерја. Ако је у то вријеме то било пророчки, сада (у Пашовићвој драматургији) чини се једнако тачним. Не најмање важно, због тога што је представа настала у недавно препорођеној држави која је сада чланица ЕУ, представа преиспитује шта значи бити појединачно или колективно Европљанин, било да је то „у“ Европи или не. У међувремену, чини се да га Цлугови плесни низови чине персонификацијом Еуропе, понекад Еверyманом маргинализираним, понекад снагама које дјелују на њу. Велик допринос Лаибацха је њихов недавни пројект Волк, који прерађује разне државне химне (укључујући британску). То резултира у распону од дубоких и тешких индустријских ударца, оштрих и пријетећих до неокласичне величине националних балада о моћи. Ови посљедњи не узнемирују ништа мање од оригинала, али, због новог контекста у представи, постајемо свјесни колико су такви (национални) сентименти бљутави. Разне компоненте се међусобно коментирају и супротстављају; док Лаибацх изговара “Нека се слобода уздиже”, Цлуг се беспомоћно љуља у ремену који виси с плафона. Чак је и наш аплауз на крају деконструисан завршним одломком из Крлеже. 75-минутни комад садржи и један трансцендентални тренутак. У једном тренутку Цлуг, након што је извео низ неспецифичних, али националистички асоцијативних поздравних покрета, стоји испред позорнице, а пале се свјетла у публици. Чини се да очекује одговор. Баш кад сам размишљао да устанем и нешто одговорим, неколико других људи из публике учинило је управо то … па још више њих … све док много статиста размјештених у публици, нису устали и сложно поздрављали одсјечним покретима. Било је прилично узнемирујуће, помало језовито и показало се да понекад не-натуралистичка презентација може бити најреалнија од свих.

Иан Схуттлеwортх, “Финанциал Тимес”