Студирао на Академији умјетности у Новом Саду у класи Влатка Гилића и режирао у Народном позоришту у Суботици. Деведесетих година напушта студије и враћа се у Сенту да би 2000. дипломирао у класи Боре Драшковића. По завршетку студија започиње његов професионални ангажман у позоришту “Деже Костолањи” у Суботици, чији је садашњи директор. Оснива независну позоришну групу под радним именом Ансамбл Андраша Урбана и остварује значајну међународну сарадњу са позоришним трупама сличне, модерне оријентације, првенствено са позориштима сусједне Републике Мађарске. Одлази на студијско путовање у Јапан. Богати редитељски опус Андраша Урбана свједочи о његовом разноликом интересовању: од Гуштера (1988) до представе Тхе Беацх (2008) по мотивима Странца Албера Камија, пратимо једну позоришну биографију која готово да и нема премца у савременом војвођанском театру. Позоришна публика с великим интересовањем прати позоришне адаптације Бихнера (1992), Шекспира (1992), Дуковског (2000) и Арабала (2001). И када испитује нове театарске могућности (Фаллинг трее-wорк демонстратион, 2002) и када се враћа дјелима домаћих стваралаца (Толнаи 2003, Чат 2004) његов приступ увијек је усредсређен ка новинама у изразу, покрету, односно динамици позоришне игре. У првом плану његових експеримената увијек су трагања за суштином човековог битисања, а питања која нам Урбан поставља далеко превазилазе устаљене стереотипе (Чекајући Годоа, 2005, Брехт Тхе Хардцоре Масхине, 2007). Награђен бројним и значајним наградама на фестивалима (Битеф, 1992, Фестивал алтернативног театра Мађарске, 2003. и 2004, Стеријино позорје 2011. и 2016, Инфант, 2008) али свакако треба издвојити престижну награду “Мари Јашаи” која се додјељује као најзначајнија награда Мађарске за позоришну умјетност а коју добија 2008. године.