Ријеч редитеља

Петар Пејаковић

Родио сам се у Котору 1970. Мајка је студирала у Дубровнику и била је на пракси у Боки. Отац се вратио код својих након завршеног факултета у Београду и запослио се. Хрватица и Црногорац страшно су се завољели. Могу рећи, без бојазни од отрцане фразе, да сам дијете љубави. Када сам имао годину дана они су се растали. Увијек ми се чинило да никада то нису пребољели. Нисам ни ја. Мајка ме је повела као бебу код својих на сјеверни Јадран. Тада сам први пут прешао Дебели бријег. Наредних двадест година прелазио сам тај бријег стално. Стотинама пута. Как сам растао, све чешће и чешће. За мене је тај бријег увијек био мјесто чежње, сусрета и спајања. И Дубровник са њим заједно. Када је војска ‘91. прешла Дебели бријег и кренула у напад на Дубровник нисам могао да повјерујем да се то дешава. Не могу ни данас. И то је то. Данас, тридесет и три године касније радим представу о тим догађајима. Зато што хоћу да разумијем да бих вјеровао. И прије свега зато што знам да је Дебели бријег мјесто спајања и љубави. И то желим да подијелим. То је једини пролаз.

Редитељ: Петар Пејаковић; Драматуршкиња: Ања Плетикоса; Костимографкиња: Лина Лековић; Сценографкиња: Вана Прелевић; Аутор музике: Илија Гајевић; Сарадница на покрету: Анђелија Рондовић; Продуценткиња: Марија Бацковић; Асистенти на пројекту: Богдана Костић, Милана Матејић, Андрија Рашовић; Графички дизајн: Ивана Вујошевић; Фото: Крсто Вуловић; Видео: Младен Ивановић

ИГРАЈУ: Славиша Грубиша, Емир Ћатовић, Павле Прелевић, Милош Кашћелан, Кристијан Блечић, Маша Божовић

Продукција: Драмски студио Празан Простор у сарадњи са Акцијом за људска права