КО ЖЕЛИМО ДА БУДЕМО?

Прије рата свако село у БиХ је имало асфалтни пут, струју, воду, амбуланту. Сваки, најмањи град је имао библиотеку и дом културе. Незапосленост је била минимална. Скоро свако је имао стан. И радничка и сељачка дјеца су могла завршити факултете. И радничке обитељи су могли ићи на љетовања и зимовања. Здравствена заштита је била добра и бесплатна. Образовање је било одлично. Онда смо гласали да промијенимо друштвени систем и да нам буде боље. Резултат је више од 100.000 мртвих глава, стотине хиљада физички и психички обогаљених људи, преко 2,5 милиона расељених. Такођер, уништени су јавни и приватни објекти, путеви, жељезнице. Онда је почела приватизација. Паралелно је почела Велика пљачка БиХ. У потпуности су пропали индустрија, земљорадња и сточарство. Образовање се срозало до полуписмености. Тешки криминал је драматично порастао.

Сада живимо у земљи у којој је скоро половина радно способног становништва незапослено. Огромна већина оних који имају посао једва саставља крај с крајем. Осјећамо се понижени и почели смо да се срамимо сами себе.

У представи “Мујо, Суљо и Фата у друштву спектакла” покушали смо да растумачимо зашто смо ту гдје јесмо? А то мјесто гдје јесмо је ово: најсиромашнија и најзаосталија земља у Европи.

Ова представа је политичка комедија. То је театар у традицији Писцатора, руске умјетничке авангарде, Брецхта, Wилсона и авангардног филма. Филозофски дискурс у представи се наставља на дјело “Друштво спектакла” Гуyа Деборда.

Дио политичке филозофије представе су улазнице за представу које немају фиксну цијену. Гледалац плаћа карту онолико колико може, а може је преузети и бесплатно.

Умјетност припада свима без обзира на његову и њену класу, социјални статус, имовинско стање, нацију, вјеру или атеизам. Сваки гледалац нам је једнако важан и једнако драг. Нека се нико не стиди да узме улазницу бесплатно или ако има довољно новаца, да је скупо плати. Нама је  битно да будемо заједно у сали, и да заједно покушамо направити корак за бољу садашњост и будућност  ове земље и свих нас који живимо у БиХ.

Босанско народно позориште у Зеници је 1978., када је завршена изградња,  било један од најбољих објеката за културу у бившој Југославији. Неко је тридесет година стајао поред високе пећи у ноћној смјени и одвајао од своје плате да би се изградила кућа умјетности. Данас је тај исти човјек без посла. Он и његово дијете -незапослени млади човјек без перспективе – имају право да виде представу.

А ми немамо право да и даље уништавамо капитал који су нам оставили наши родитељи – тешко радећи, одричући се, градећи један бољи свијет. Проћердали смо скоро све што су нам оставили. Једну достајнсвену земљу, која је унаточ свим својим недостацима, била земља поносних људи који су имали угодан живот, довели смо до биједе и јада.

Харис Пашовић

Аутор и редитељ: Харис Пашовић

Играју: Саша Ханџић, Џенана Џанић, Харис Хаџисејдић, Ена Баждалић

Музика: С.А.Р.С.

Костими: Вања Цирај, Ирма Саје – ОСХYОСХ

Сценографија: Лада Маглајлић

Кореографија: Тамара Цурић

Помоћник редитеља: Нермин Хамзагић

Дизајн свјетла: Харис Пашовић

Дизајн звука: Марио Ромић

Видео арт: Горан Лончаревић Гоц и Соурце Продуцтион

Графички дизајн: Енес Хусеинчехајић

Инспицијентица: Борка Јокановић

Оператор свјетла: Кенан Бегагић

Спотлигхт оператори: Елвис Ахмовић и Самир Јашар

Шминка и фризура: Емила Топаловић

Продукција: Еаст Wест Центар Сарајево у копродукцији са Босанским народним позориштем Зеница

Продуценти: Харис Пашовић, Хазим Бегагић

Извршни продуцент: Исмар Хаџиабдић

Екипа Еаст Wест Центра