САРАЈЕВО ФЕСТ 2026

Интервју који је са Харисом Пашовићем водио Ђорђе Крајишник за лист „Ослобођење“, поводом недавно обиљежене двадесете годишњице постојања и рада Еаст Wест Центра Сарајево

ХАРИС ПАШОВИЋ: УМЈЕТНОСТ РЕКРЕИРА СМИСАО И СЛАВИ ЖИВОТ

Обиљежено је двадесет година дјеловања и рада Еаст Wест Центра Сарајево, како са ове дистанце, након двије деценије, гледате на тај пређени пут?

– Фасцинантних двадесет година, заиста! Када смо у Умјетничку галерији БиХ поставили изложбу фотографија о нашем раду од 2005. до данас, и сами смо се запањили обимом и скалом урађеног. А свака представа, сваки пројекат, велика је прича за себе, у којој су учествовали људи из преко 20 земаља, више од 1.000 умјетника, техничара, продуцената, рачуновођа, стручњака за јавну комуникацију, занатлија, возача…Играли смо у преко 20 земаља – ето, тај број 20 се стално понавља…, радили смо на три континента. Играли смо у око 50 градова и мјеста у Босни и Херцеговини. Имали смо десетине хиљада гледалаца. О нама су извјештавали сви домаћи медији и неки од најважнијих медија у свијету (Тхе Гуардиан, Тхе Индепендент, Финанциал Тимес, Тхе Неw Yорк Тимес, АБЦ, ЦНН, ББЦ, Ел Паис, Ле Монде,Реутерс, АФП и многи други широм свијета).

Шта је за Вас био онај суштински наум када сте се 2005. одлучили покренути Еаст Wест Центар, те шта Вас је до данас одржало?

– Желио сам да радим слободно, са људима с којим се разумијем и без бирократских или медиокритетских или било којих других препрека. 2004. године написао сам драму и режирао представу “Побуна у Народном позоришту”, која се завршава тако што главни ликови одлуче да направе независну театарску компанију, као одговор на свој лош живот, и то се онда догодило у стварности 2005. формирањем Еаст Wест Центра. Моји сарадници од самог почетка до данас су Санела Брчић, Исмар Хаџиабдић, Лада Маглајлић, Ирма Саје, Вања Цирај, Дино Шукало, Лејла Абазовић Муратовић, Селвета Џиндо, Тамара Цурић, Лариса Липовац Навојец, Ведад Ораховац, Емин Бахтановић и Дина Бахтановић. Временом, радили смо са много изванредних сарадника. Многи глумци су направили велике улоге у нашим представама које су биле њихово лансирање у посао. Наравно, радили смо и са многим домаћим, регионалним и интернационалним звијездама – глумцима, музичарима, плесачима и кореографима.

Колико се у овом протеклом времену мијењала ваша темељна културна и друштвена улога, односно колико је у околностима у којима живимо, знајући у каквој је позицији умјетност у нашој земљи, комплицирано одржати једну независну умјетничку платформу?

 – Тешко је, јер морате много времена, понекад 90% времена, потрошити на тражење средстава и креирање околности за рад, а тек онда у преосталом времену можете креирати. Али, показало се, да се исплати платити и тако велику цијену за слободу. Да нисмо тако радили, никада не бисмо досегли домаћи и међународни успјех какав смо постигли.

Како бисте у естетском, али и етичком смислу, описали оно што је Еаст Wест Центар до данас радио?

– Направили смо најмодерније и најуспјешније позориште у БиХ и регионално смо у самом врху. То не значи да и други нису правили занимљиво позориште и имали успјехе. Наравно да јесу. Али у збиру, у континуитету 20 година, чак и кад се не узме у обзир да смо имали 10, 20, а у неким случајевима 80 пута мања финансијска средства него други, ми смо правили најавангардније позориште које је увијек било друштвено релевантно. 2005. смо у “Хамлету” тематизирали борбу младог муслимана против корумпиране државе у свијету послије терористичког напада 11. септембра. Затим, 2006. смо у “Фаусту” говорили о артифицијелној интелигенцији, значи прије 19 година, прије ного је то постало глобална тема. У “Класном непријатељу” смо 2008. говорили о вршњачком насиљу и изгубљеним генерацијама у БиХ. У 2009. смо говорили о економском, сексуалном и сваком другом ослобођењу жене у представи “Нора.” О феминизму смо говорили и у представи “Откривање жене” 2016. Поводом 20 година од почетка опсаде Сарајева, 2012. смо направили “Сарајевску црвену линију” са 11.541 црвеном столицом у Улици маршала Тита, за жртве опсаде. 2015. смо у Француској, на Фестивалу д’Авигнон, поставили “Хопе, Сребреница”. Ове године смо у копродукцији са другим сарајевским позориштима направили представу “Тебе љуби душа моја” о љубави младих, Српкиње и Бошњака, у рату у БиХ. Свака од наших представа је била естетски и друштвени догађај. 2013. године у представи “Освајање среће” смо,између осталог,  говорили о палестинском проблему. 2011. смо говорили о надоласку фашизма у Европи у представи “Европа данас.”

Представе, али и бројне друге активности које сте покретали, укључујући и Сарајево Фест, непрестано у фокусу имају потребу за пропитивањем неких од темељних дилема наше савремености, како у оквирима постјугословенских друштава, тако и на много ширем плану. Како из те перспективе објашњавате улогу умјетности као коректива друштва, чему нас она учи као простор освајања слободе?

 – Умјетност не може ријешити друштвене проблеме, не може зауставити ратове, не може учинити да нема сиротиње. То и нису њени задаци. Умјетност рекреира смисао и слави живот. То је тако чак и кад је умјетност “песимистична.” Сам чин креације је животворан и смислен. Петер Броок, један до највећих редитеља 20. стољећа, написао је за нас који смо стварали умјетност у ратном Сарајеву, приликом гостовања мојих представа у Паризу, да је то што смо креирали у Сарајеву под опсадом: “Доказ да живот увијек има посљедњу ријеч”.

Живимо у изнимно турбулентним тренуцима када примат политичке моћи и силе оружја изнова помјера свјетове. Имајући на уму све то, гдје је простор за умјетника, шта би по Вама требао бити његов модус вивенди?

– Умјетници треба да стварају умјетност. То је наш задатак, наше послање, наша дужност. Као што је мисија доктора да лијече људе, наша је да креирамо умјетност. Ја сам прије било којег другог мог идентитета – умјетник. То је мој модус вивенди.

Често се у контексту босанскохерцеговачке стварности говори о маргинализираности културе и умјетности, будући да имате вишедеценијско искуство присуства на сцени, видите ли простор и могућност за промјену?

– Веома је забрињавајуће. Ја се не жалим и не кукам, него радим, тако је код мене цијели живот. Али никад није било овако лоше у БиХ за културу и умјетност него што је сада. И не видим да ће се то ускоро промијенити набоље. Култура је у сталном паду, посљедице се већ осјећају. Ако овако настави, ми ћемо се исписати из породице цивилизованих земаља и, као земља, постаћемо нешто као велика бензинска пумпа и сиротињска колонија гдје се умножавају дрога и криминал. Само озбиљна културна, политичка и друштвена хитна акција може ово зауставити.

Више пута сте у току ове године наглашавали важност чињенице да је у БиХ, уз све проблеме које имамо, мир категорија која је неприкосновена и на којој се непрестано мора радити. Како гледате на нашу земљу у ових тридесет година?

– Нема код нас много разборитости у јавном простору. Да има, видјели бисмо да је тридесет година мира у БиХ велико постигнуће. То је 30 година мира упркос политикама. Народу је доста рата, свађа, губитака, лошег живота. Људи виде да политичари живе одлично и, такође, једна група “сналажљивих,” која се издвојила и вози скупоцјене аутомобиле. Политичари не говоре о миру, демократији, слободи. Када би они говорили о тим вриједностима и тражили од својих сљедбеника да живе те вриједности, људи у БиХ једва би дочекали помирење. За шест мјесеци ми бисмо живјели другачију стварност. Али она не би била профитабилна за политичаре који имају финансијски интерес од непрекидног стварања сукоба.